СВЕ ДОК
НЕ ПОНЕСТАНЕ
ДРУМОВА

Путовање је за Љубомира П. Ненадовића било много више од преласка из једног места у друго. Било је то средство сазнавања, начин да упозна људе, упореди светове и из непосредног сусрета са стварношћу ствара књижевност. У време када је пут био спор, напоран и неизвестан, Љуба је прелазио велике раздаљине кочијама, бродовима и железницом.

​

Путеви су га водили кроз Немачку, Швајцарску, Италију, Црну Гору, Цариград и друге крајеве Европе. Није бележио само знаменитости и пределе. Посматрао је улице, гостионице, обичаје, разговоре, карактере и свакодневни живот људи које је сусретао. Управо у тим малим запажањима његова путовања постају жива и данас.

​

Свет је гледао очима образованог човека из Србије која је тек изграђивала своје место међу европским државама. Зато су његови записи истовремено приче о другим земљама и тихо поређење са сопственом.

​

Из тих путева настали су његови најпознатији путописи — књиге у којима се географија претвара у причу, а случајни сусрет у трајно сведочанство једног времена. Љуба је путовао да би видео свет, али га је писањем доносио и онима који нису могли да крену са њим.